Урбанизација је процес ширења градова у простору услед повећања броја становника у њима. Она је попримила масовне размере са развојем индустрије у свету. Најпре су то били басени каменог угља и руде гвожђа, касније око налазишта обојених метала и нафте, да би се развојем трговине у свету све померило ка лучким зонама на обалама мора и океана. У смислу примарне урбанизације овај процес је у развијеним деловима света и у Латинској Америци готово доведен до крајње тачке. Убрзано ширење градова је још увек масовна појава у градовима Азије и Африке, где се углавном још увек налазе државе високе стопе природног прираштаја.
Пет светских држава са највећим бројем градова са милион и више становника су: Кина – 89, Индија – 46, САД – 42, Бразил – 21 и Мексико – 12 градова. У свету постоји 21 град са више од 10 милиона становника. То су тзв. “ градови џинови „. Дака у Бангладешу и Киншаса у ДР Конгу су данас 40 пута већи површински него 1950.г. Највећи проблем таквих градова су приградске, сиротињске четврти, тзв. сламови или фавеле ( у Латинској Америци ). У питању су стихијски грађене четврти, где се живи на малом простору у изразито нехигијенским условима. Становништво је често са бројним социјалним проблемима: незапосленост, ниска стопа писмености, криминал, наркоманија и сл. Познати сламови су Кибера у Најробију, Дарави у Мумбају и Оранги таун у Карачију.
Све до недавно проблем је била и висока стопа рађања, која је углавном прилично смањена у свету и скоро половина светске популације данас живи у условима стопе рађања испод просте репродукције. Проблем високе стопе рађања погађа још увек углавном подсахарске земље Африке ( око 16 % светске популације је у зони високе стопе рађања ).
Демографи су раније на урбанизацију гледали као на будући огроман проблем света. Данас они углавном заступају потпуно другачији став и у урбанизацији виде решење проблема пораста светске популације. Градови заузимају свега 4% светског обрадивог тла и животом у њима оставља се више простора пољопривреди. На инфраструктуру градова отпада много мање трошкова него у сеоским срединама. Троши се и знатно мање ресурса у просеку, тј. градови су јефтинији од села. Њу Јорк има просечну потрошњу енергије и испуштање угљеника у атмосферу испод националног просека. По многим стручњацима добро организован саобраћај је кључна ствар у процесу урбанизације. Градови који су се ширили око линија железнице и метроа немају проблем са животом становника. Проблем остају предграђа, поготово поменута нехигијенска у сиромашним земљама и земљама у развоју. Решавањем демографских и урбанистичких проблема у њима ( Уједињене нације и владе тих држава се баве тиме ) свет ће ући у раздобље ( око половине 21. века ) заустављања раста светске популације и чак могућег опадања броја становника, са знатно вишом стопом писмености и бољим условима за живот на већем делу планете.
ilinkailic 